PEVAJ, BRATE je prva komedija na ovim prostorima koja se bavi svetom pop i rok muzike, pevačima i muzičarima u pokušaju da pronađu sebe i muzičku matricu u zemlji potpuno podčinjenoj dominantnom folk modelu. Jedan pop pevač karijeru gradi tipičnim sredstvima kojima su neki uspeli da postanu zvezde, /a on nije/, jedan hip hoper u samodopadljivoj koketeriji sa uvezenim šablonom kvazi pobune, te razočarani „metalac“ i vlasnik muzičkog studija u pokušaju da uzme lovu svima koji se bave muzikom. Slični a različiti, smešni u manifestacijama njihovih ambicija i shvatanja sveta, a tužni jer ne vide da su gubitnici u konačnom ishodu, naši „urbani umetnici“ proći će kroz sukobe na temu politike, estrade, emocije, muzike, novca, svega onoga što čini njihovo, ali i naše životno određenje.
PEVAJ, BRATE je ironični i duhoviti rekvijem rokenrolu koji je ovde izgubio bitku ali to niko neće da prizna, muzička komedija sa poraznim ishodom u kome ćemo dobiti novog predstavnika na „Pesmi Evrovizije“.
U DŽEIL ili ti Uroš Džemić, 25 godina, reper i hiphoper. Novobeogradski guru urbane pobune. Žao mu je što nije crnac, ili bar Pororikanac. Žao mu je što mu je tata samo prevremeno penzionisani major a mama nastavnica likovnog. Žao mu je što je u životu uvek imao sve što mu treba i odlučio je da se pobuni protiv toga. Ima čvrstu odluku da mu bude loše, da njegovoj ulici bude loše, da svima bude loše, a da bi imao o čemu da peva. I da mu to neko, naravno, dobro plati. U Džeil je pobunjenik koji prezire društvo, sistem, žene, konvencije i neurotično čeka da tu svoju pobunu lepo unovči. Prezire narodnjake, prezire pop muziku, ima gušenje kada čuje šlagere, naročito hrvatske, naročito zbog tekstova. Voli „tozla“ i pivo. Nema muzičko obrazovanje, nema sluh, fiks kec iz srpskog jezika u srednjoj grafičkoj.
Došao u studio da snimi vokal, recitativ, na genijalnu muzičku matricu hip hopa. Ovaj njegov projekat promeniće svet i doneti mu stotine hiljada šuški.
Ali, majstor slučaj udesi da se u studiju sretne sa gospodinom koji se zove
MARIJAN DEVIĆ, 35 godina, pop zvezda u drugom pokušaju. Krenuo devedesetih kao denser, koketirao sa folkom, a onda čvrsto odlučio da se bavi emocijom, čistom i nepretvorenom. Nekako mu se ne prima, kao da svet neće da čuje njegovo sentimentalno prebiranje po žicama malograđanštine. Eh, da se rodio samo koju deceniju ranije...
Marijan je bio i ostao patriota pa se par puta zaletao u politiku. Davao podrške i levima i desnima, pevao na promocijama i ovih i onih, ne bi li oni podržali njega, kada dodju na vlast. Uvek omanjivao, pa pretrčavao. Marijanov problem je to što on peva ono što je davno otpevano, njegova muzika je odavno odslušana, a njegov talenat je osrednji. Ništa mu više ne ide na živce od hip hopera koji su „ukinuli melodiju“ i hrvatskih kolega kojima to što on hoće mnogo bolje ide. Ali, Marijan ovoga puta ima pravi materijal, sve što je imao uložio je u ovaj projekat, a iza njega samo što nije stala velika produkcijska kuća.
Evo ga u studiju, „polaže vokal“ na kompjuterski generisane instrumetale. Nikada nije bio u boljoj formi, ali, avaj, U Džeil uleteće u njegov svet i resetuje ga.
Jedini koji može da reši sukob u klaustofobičnom studiju je
GORAN ĆIRKOVIĆ, zvani FAJTA, 27 godina, ton majstor. Neprebolni „metalac“, sjajan gitarista, koji je na vreme shvatio da se od „metalike“ neće hleba najesti. Završio je, očas, snimanje i dizajn zvuka na FDU i napravio mali ali dobar studio. Dampinguje cene snimanja, pragmatičar koji mudrim cinizmom maskira duboki prezir prema folkerima, denserima, hiphoperima, šlagerašima, poperima... Zna da je rok odavno umro na ovim prostorima i jedino što mu preostaje je da bar uzme neku kintu onima koje prezire. Moraće da izigrava mirovnjaka u preklopljenim terminima snimanja U Džeila i Marijana. Dok mu ne pukne film.
